„Mlada"

Zapravo, godine u ovoj priči ne predstavljaju ključnu prepreku. Mislim, pre svega, na svoje godine. A godine onih zbog kojih su te blokade nailazile i nailaze - menjale su se. Ipak, to ništa nije menjalo kada sam ja u pitanju. Razlog za to je, verujem, u poštovanju koje sam oduvek osećao prema njima. Pre bi se moglo reći da je u pitanju strahopoštovanje. A one o kojima pričam jesu, naravno - Žene. U svim pojavnim oblicima. Završno sa poslednje dve koje su najvažnije i koje će trajno obeležiti mene i moj život. Ja sam njihove živote, ako ni po čemu drugom, obeležio svojim prezimenom. I želim da verujem da mi nikada na tome neće zameriti.
Zašto uopšte pišem o ženama i otkud mi hrabrosti da se upustim u temu o kojoj je toliko toga napisano a, opet, nikada nije dato ništa što bi se moglo nazvati razrešenjem ili konačnim odgovorom. Valjda je papir najlakši način da izbacim iz sebe sve strahove i razmišljanja koja me opterećuju i ne daju mi mira.
Kada sam bio mlađi, pravio sam se važan (a nisam ni pomišljao da ću možda postati otac ženskog deteta) pa sam žene poredio sa automobilima i nadmeno tvrdio da postoje najmanje tri vrste. 
Da u prvu grupu spadaju one koje želimo od kada prohodamo, za kojima se okrećemo na ulici, za koje, i kada ih konačno imamo, samo brinemo. Neprestano se osvrćemo, pazimo, trošimo, strepimo.
U drugu grupu svrstavao sam one koje ne privlače preteranu pažnju, ali sa njima sve funkcioniše kako treba. Ako ih održavamo, vraćaju nam trajanjem i sigurnošću. Jednom kada shvatimo njihove kvalitete, ma koliko novca da zaradimo, ostajemo im privrženi.
Na kraju je bila i treća grupa za one koji tvrde da im kola služe samo da „pređu od tačke A do tačke B". Neodržavana, i spolja i iznutra. Kada posle nekoliko godina sračunate koliko su vas muka, novca, truda i nedostatka motiva koštala, shvatite da je bolje sačekati nego uzimati bilo šta samo da bi „poslužilo svrsi".
Godine, kao i u svakoj priči, učine svoje i danas se navedenih poređenja sećam što sa stidom, što sa osećajem zadovoljstva zbog spoznaje da se mudrost stiče, bar kada je ova tema u pitanju, isključivo i samo „pređenom kilometražom", koja vam omogućava da locirate i „međugrupe", pa zatim „podgrupe", dok ne dođete do zaključka da je svaka od njih jedinstvena i da nema toliko modela automobila koliko ima predivnih i tako različitih i truda vrednih žena.
Znate, nisam ja ljubomoran čovek. Svi koji me znaju, znaju da je to tako. I bilo je tako. Do pre neki dan. U stvari, nisam siguran da je baš nedavno počelo. Naslućivao sam to i ranije ali nisam želeo sebi da priznam da do toga može da dođe. Makar ne tako brzo. Izvinite, prilično sam konfuzan. Na neki čudan način osećam da mi je lakše da sve to podelim sa vama koje i ne poznajem, a koji ste i do sada imali strpljenja da čitate moje redove. Zato mislim da me dovoljno poznajete iako ja o vama ne znam gotovo ništa. Jer, ako ćete da mi verujete, sve je počelo kada sam se najmanje nadao. A počelo je zbog Nje. Uvek su one razlog, zar ne?
Verujem da je ljubav najveća privilegija. Da su zaljubljeni oni koji poseduju tajnu nedostupnu svima i da su zato povlašćeni. Ali privilegija ima raznih, kao što ima raznih ljubavi. I tako dolazimo do te, samo moje ljubavi. Ljubavi koje donedavno nisam bio ni svestan i zato sam bio siromašan, a da to nisam ni znao. Ta ljubav je, naravno, počela da mi donosi i drugi osećaj koji svaka istinska ljubav nosi sa sobom - ljubomoru.
Ali ne, nije to ona ljubomora u najčešćem značenju te reči. Ovde je u pitanju ljubomora na saznanje da ste privilegovni da date novi život i da treba da ga volite toliko da ga pustite na vreme kako ga vaša ljubav ne bi sprečila da ide dalje. Ta spoznaja da će dete kome ste znali svaki pokret, i to bukvalno, uskoro otvoriti životni prostor u čije ćoškove nećete moći tako lako da zavirite predstavlja najteži i ključni deo odrastanja vas kao roditelja. Verujem da i tu važi isto ono pravilo koje je presudno za svaku pravu ljubav - što više poverenja, to više slobode, a samim tim i više bliskosti. I tako ukrug.
Shvatio sam da se krug otvorio kada je moja petogodišnja ćerka, u poverenju, rekla najboljoj drugarici da ide na rođendan tog dečkića „zato što je ona njegova mlada". Slušao sam strepeći da me ne primeti i postavi prvo pitanje o dečacima. Naravno, ne sledi sada priča o ocu ljubomorom na buduće dečake njegove ćerke. Ovo je kratka, najkraća priča o ocu koji shvata da njegova ćerka ima fiokice u životu o kojima nije znao ništa dok to, slučajno, nije čuo. O ljubavi koja donosi onu meru ljubomore koja treba da omogući maloj „nevesti" da kroz život koji je čeka korača sa puno poverenja njenih roditelja, sa slobodom koja će odnose sa mamom i tatom učiniti onoliko bliskim koliko joj je potrebno da postane dobra osoba i da ostvari snove kojih još nije ni svesna.
I tu se ta priča završava. Za sada. Ali, to nikako ne znači da je ovo njen kraj. Ponovo sam znao odgovor „u sebi". Ako ikada budem upitan da ovo i izgovorim, nisam siguran kako ću da se snađem. Zato sam i napisao prethodne redove. Nadam se da ću znati gde mi stoji isečak iz novina kada mi pitanja o ljubavi, slobodi i poverenju bude postavljala Žena koja je sada „mlada" i čije ću tajne do tada „ljubomorno" da otkrivam i da uvežbavam odgovore.

idi na: Kolumne