Skriveno lišćem

Reći ću vam iskreno, umoran sam. Sit sam svega. Nije više ni važno zbog čega. Svaki razlog je dobar razlog. Najbolje se osećam kad izađem iz zadatih okvira. Tako sam se prethodne nedelje zatekao u Regenzburgu. U tih pet dana mozak mi je stalno brbljao, svake noći bi se tone snova obrušavale na moj jastuk zauzimajuci sav raspoloživi prostor mog veselog postojanja, nisam imao trenutak željene praznine, lišen misli, osećanja, bilo kakvog oblika aktivnosti, samo prosto postojanje, ništa više od toga.

Kad sam imao dvadeset i dve dospeo mi je u ruke prevod drevnog japanskog spisa Hagakurea, koji je u velikoj meri bio blizak nečemu što sam smatrao svojom postavkom stvari, svojim ličnim poretkom. To su zapisi s početka osamnaestog veka, samuraja Jamamotoa Tsunetomoa, koji se našao u teškoj dilemi posle smrti gospodara Saga Hana - Mitsušigea Nabešime. Želja i spremnost četrdestdvogodišnjeg samuraja da sledi svog gospodara na putu smrti bila je onemogućena Nabešiminom javnom zapovešću koja je zabranjivala takav, tradicionalni, izraz vernosti. Razapet između svoje želje i gospodareve zapovesti, autor Hagakurea preduzeo je treći put, povukavši se u budistički manastir i delimično izmirivši nepomirljivo, umrevši za prethodni i rodivši se za novi život.

Po Tsunetomou, ono što se naziva „duhom vremena" jeste nešto nepovratno. Uslovi se stalno pogoršavaju, i to je dokaz da je kraj blizu. Stoga, ne može uvek biti proleće ili leto, niti može uvek biti dan. Zato nema svrhe pokušavati da se današnjica vrati unazad, u stara dobra vremena, već je važno izvući najbolje što se može iz bilo kog vremena. Greše oni koji su vezani za prošlost jer ne uspevaju da shvate suštinu. S druge strane, ljudi koji cene samo sadašnje vreme i preziru prošlost suviše su površni. Treba biti veran trenutnoj misli i izbegavati nemir. Umesto da se s naporom trudite, ne postižući ništa novo, proživite svaku misao, jednu po jednu.

Bili su sunčani dani i muvao sam se po gradu. Grad je na ušću reke Regen u Dunav. Sreo sam ljude iz Srpske pravoslavne zajednice, gospodin Opačić je ostavio jak utisak na mene. Išao sam svaki dan u Špitalgarten da jedem gulaš supu i pijem pivo iz lokalne pivnice. Pitomo je i neopterećujuće. Do kafane vodi kameni most koji je iz polovine dvanaestog veka i stariji je od dinastije Nemanjića. Za vikend sam zakačio i svadbu. Na povratku u centar prelazio sam preko gvozdenog pešačkog mosta. Dva mladića od nekih sedamnaest godina popela su se na gornju gredu i došla do sredine. Jedan je seo dok se drugi skinuo do gaća, primirio za trenutak, odbacio uvis i uz salto unatrag stropoštao u Dunav s fine visine od nekih dvanaestak metara. Našao se odmah i dežurni dušebrižnik koji je imao šta da mu poruči. Momak se nakratko brecnuo pošto je izašao iz reke, potom popeo stepenicama do mosta, došao do sredine, uspeo na gredu i izveo ceo ritual još jednom, tek da ne bude zabune. Potom su obojica pokupili svoje stvari i nestali. Tog vikenda pola grada je bilo u špilhoznama jer je počinjao Oktoberfest i svi su palili vozom za Minhen. Opšta radost. Drugi deo su činili lokalni navijači obližnjeg Nirnberga koji su igrali kod kuće s Verderom. Nije bilo incidenata.

Čitam ponovo Tsunetomoa. Izvesno je da ne postoji ništa osim jedinog cilja sadašnjeg trenutka. Čitav život je sled trenutaka. Kada čovek u potpunosti shvati sadašnji trenutak, nikada neće osetiti nestrpljenje i neće težiti nečemu iza tog trenutka.