Gay parade, Straight parade or Gatorade

2010. Lep broj. Numerologija, kao i sve ostalo ljudsko, ima lepog u ljudskom. Kada se jedinica i dvojka izdvoje iz 2010 i saberu, daju broj tri, takođe lep broj, koji sa ljudima bez broja ima i lepo značenje.

Leto. U godini s lepim brojem. Izbilo suncu zube mesec dana ranije od uobičajenog u ovom delu sveta. Poranilo. Lepo od njega. Na lepom suncu, trče lepa deca i poneko ružno. Lep osmeh sve dece sveta dolazi iznutra, s razdraganim roditeljima koji ih čuvaju od nepoželjnog spolja.

Grad. Prelep u multietničkom. Toronto, kao Požarevac i Beograd – Pančevo i Čikago, moj grad. Volim ga. Grlim i ljubim, smejem se s nasmejanima, svoj sam na svome, zagrljen.

Yonge Street. Najduža ulica na svetu. 1.896 kilometara, Polazi od mog grada i izlazi iz njega. Ide mu kroz srce i seče na dve strane sveta, Kad okrenem leđa jezeru Ontario, gledam prema severu, desno od najduže ulice je istok, a levo zapad, uredno obeleženi na tablama sa imenima ulica koje seku Yonge Street – glavnu arteriju Toronta. Sve počinje odatle: ljudi i poslovi, ljubavi i tuge, tonovi i slike, reči i koraci, čak i brojevi na betonjerkama i staklenicima. Sve počinje i sve je uredno pribeleženo i propisano gde i kada će završiti.

PONOSNI

Parada ponosa. Ponosni pederi i lezbejke, u godini s lepim brojem, sve svoje lepo pokazuju: gole penise i ispeglane čmareve, gole grudi i napucane zadnjice. Lepi muškarci ljube starce, ružne žene zaštitnički grle lepe devojke. Mnogi ponosni paraderi dobacuju lascivne reči prolaznicima, čak ih i psuju ako ih pogledaju na način koji im se učini provokativnim. Uopšte mi ne smeta, kako oni među kojima nikada neću biti, iskazuju svoj ponos. Isljučim televizor. Vaspitavam decu da mi rađaju unuke, kao što su i naši roditelji nas vaspitavali. Ali, ne mogu uvek da budem kod kuće. Deca su mala i nevina, još uvek rastu, a parada ponosa je izrasla u Nedelju ponosa.

„Mi, homoseksualci, možemo da budemo pravi roditelji usvojenom detetu!” Da, ali vas pitam, čiju ćete decu usvajati ako ceo svet postane pederski. Drage gejčine, nemam ništa protiv da imate homoseksualnu Paradu ponosa, ako uklonite iz svojih redova one koji remete javni red i mir i ako ja kao heteresoksualac imam pravo na svoju Paradu. A imam.
Ako drugi nisu zainteresovani da otkriju svoje pravo ili ne žele da ga iskoriste , ja hoću.

ČASNI

Parada časti. Prva u svetu! U zrelo i plodno leto 2010. godine, Laganim korakom, Sanja i ja, s Mitom i Đukom i još osmoro srpskih, kanadskih i irskih prijatelja različitog pola. Ukupno nas je 12. Lep broj za ljubav i nadu. Dovoljno za prvu godinu, iako sam šibnuo e-mail s pozivnicom na preko hiljadu adresa. Naša multietnička dvanaestorka krenula je od raskrsnice Younge–Dundas. Dundas Square smo izabrali jer je žila kucavica uličnih performansa Toronta. Panoe s porukama i logo smo sami izradili: „Ispravno je biti ponosan i častan”, „Rađanje je kul”, „Deca su ukras sveta i roditelja koji ih rađaju”, „Ko je mama, ko je tata?”, „Pederi i lezbejke, ne mrzimo vas, a vi nas?”.

Lezbejka. S viškom kilograma i viškom namrštenih bora na niskom čelu, prilazi mi u bojama isprane duge: „Ovo je provokacija!”. „Nije, nego je asocijacija”, odgovaram s omehom. „Izazivate”, diže ton i unosi mi se u lice. „Odazivanje i prizivanje nije izazivanje”,  smireno joj uzvraćam. „Da li je ovo neka parada?”, nastavlja kašljucajući. „Ovo je šetnja koju ćemo zabeležiti kao paradu”, srdačno joj odgovaram. „Da li to znači da ne izazivate?”, izvlači mi se iz face i spušta ton. „Da, to znači da ne izazivamo”, kroz smeh joj vraćam. „Hvala na informaciji”, procedi nešto kao osmeh i okrete se. Zaustih da kažem hvala, ali je već ubacila svojih 200 kila u vrevu ljudi koji su zastajali da nam se osmehnu, iako su žurili da se vrate na posao s ručka.

Policajac i policajka. On, visok i nabildovan, ona, koščata i kratka, pravi stereotip za torontsku muriju u realu ispred mene. Svi provaljuju da sam vođa Parade časti. „Da li je ovo neka provokacija?”, pita policajka. „Naravno da niije”, odgovaram. „Da li je ovo parada?”, pita policajac. „Ovo je Parada časti”, kažem. „Imate li dozvolu?”, pitaju oboje u isti glas. „Zar je za šetnju potrebna dozvola?”, odgovaram. „Pa, rekli ste da je parada”, prilazi mi bliže policajac. „Nismo se razumeli”, uzvraćam s osmehom. „Znači, nije parada?”, propituje u nedogled. „Ovo je šetnja koja se može nazvati paradom”, odgovaram namrštenom policajcu s najprirodnijim osmehom. „Hvala, gospodine, možete nastaviti sa šetnjom”. „Hvala i vama, možete i vi nastaviti s radom”, rekoh za njima. Okrenuše se, policajac s osmehom, a policajka s naboranim čelom uredno zabijenim u kapu...

2011. godine, realno bi bilo očekivati 120 ljudi na Paradi časti. Ako se svake godine udesetostruči broj, 2012. godine bilo bi 1.200 učesnika, 2113. godine – 12.000, 2014. godine – 120.000 i 2015. godine – 1.200.000. To je ideja koju poklanjam čovečanstvu, a nas dvanaestoro ćemo se zadovoljiti činjenicom da smo učestvovali u nečem malom, što ima potencijal da izraste u veliko. Statistika je čudo koje su osmislili ljudi, a ljudi su samo ljudi, baš kao i mi, učesnici prve Parade časti na ovom svetu, kakav god da je.

Prvoslav Vujčić