Ne želim da zvučim gorko ...

Uvek kad sam u Beogradu, napravim kratke posete jazz klubovima gde sede kulturom okupani i oprani beogradjani koji slušaju muziku koja daje treću dimenziju postojanja i ostavlja nas opuštene da uživamo u lepoti muzike i interpretacije. Baš sam se i ja tako osećao posle preslušavanja nekoliko pesama sa Katarininih albuma. Definisan vokal, miriše na Beograd. Kontrolisane emocije u glasu, tehnika skoro savršena.

Preporučujem Katarininu umetnost sa osmehom dok pišem ovaj tekst sedeći u mom studiju u pauzi snimanja. A, da Sharon Bieck (Alto Sax) saksofoniskinja kojoj produciram album, reče u prolazu dok sam preslušavao materijal:" Sexy voice, who is she?" ja sam odgovorio:" This is my Belgrade" nadam se da se nisam prevario.

Jazz u Beogradu?

Moram prvo da kažem nešto malo u odbranu Beograda, kako se ne bi desilo da smo zbog skorašnjih događaja doživeli amneziju.
Beograd ima dugu trediciju sviranja jazz muzike. Još pre drugog svetskog rata svi veći srpski gradovi imali su svoje džez orkestre. To je doba procvata građanske Srbije. Posle rata, naročito pedesetih godina, samo u Beogradusviralo je nekoliko big bendova, osnovano je Udruženje džez muzičara, na Beogradskom džez festivalu, a i van njega, gosti su bili najpoznatija džez imena iz celog sveta. Poslednjeg džez festivala koga se sećam pre izbijanja ovih bratoubilačkih ratova, bio je onaj na kome je nastupio United Nation Orchestra Dizzy Gillespy-ja, Jimmy Smith i drugi, a devedesetih, kada smo imali i sankcije u kulturi, održavani su festivali sa nepojmljivim imenima svetske muzike, ali to je bilo redovno stanje džez sceneBeograda. Posle skidanja kulturnih sankcija ’96., prvi koji su nastupili u Beogradu bili su Dave Liebman i Lester Bowie’s Brass Fantasy…Hođu da kažem, Srbija I Beograd u tom smislu nisu imali samo pokušaje…
Danas džez muzičari u Beogradu i dalje imaju nešto posla, ali mislim da su nedovoljno plaćeni kada sviraju džez. Kada sviraju sa Brenom - odlično su plaćeni. Ali, to vam je kao kada Omar Hakim svira sa Madonnom – dobro je plaćen. Ne želim da zvučim gorko, jer živim ovde i potreban mi je optimizam kako ne bih potonula. Stanje nacije je do te mere jedno kompleksno pitanje, da ne dopušta mogućnost da se mnogo toga razume, a kamo li zašto ta džez scena nije toliko očigledna, ako je već ima. Mediji su umnogome tome kumovali, a onda istraživanja javnog mnjenja kažu kako je nešto komercijalno (čitaj: isplativo), a nešto drugo ne i onda to postaje osnovni aršin. Po toj logici dolazimo do toga da kultura nije isplativa i stoga i ne treba da postoji! Eto vam, onda, ekspanzije nekulture.

Na singlu “ Ni jedan dan” napravljen je zaokret ka zvuku ’60 u poredjenju sa ranijim albumima koji su više u acid jazz formi. Najava promene stila ili samo trenutna inspiracija?

Pesma ‘Ni jedan dan’ je singl za album ‘Katarina Kačunković SINGS Mirko Šouc’, ( http://www.katarinakacunkovic.com ) na kome pevam kompozicije ovog našeg svestranog muzičara i maestra, divne numere s kraja pedesetih i početka šezdesetrih godina, pisanih za festivale posleratne Jugoslavije. Želela sam da otrgnem ove ‘lepotice’, kao i samog autora (koji je, hvala Bogu živ) od zaborava. To je moj doprinos i kontiunirani napor borbe za urbani Beograd, moj pokušaj da dam nadu onim ljudima koji I dalje umeju da kažu “Dobar dan”, koji odlaze na koncerte kulturne muzike, posećuju pozorišta i baletske predstave, ali takođe i za one koji su novopridošli u tu metropolu, ali ne žele da budu deo nevaspitanih, već imaju potrebu da dosegnu građanstvo. To se odnosi na sve one Srbe koji žele da pripadaju građanskoj i urbanoj Srbiji, na sve one koji kažu: NE  prostoti i primitivizmu, bezobrazluku i bahatosti. A takvih IMA dosta i na selu i u gradu, samo se povlace pred najezdom Huna…

Dosta pevaš na engleskom

Na engleskom pevam iz više razloga. Prvo, jako rano sam počela da učim ovaj jezik, a takođe sam jako rano i počela da slušam muziku poteklu sa anglo-saksonskog jezičkog područja. Kada su me roditelji sa trinaest godina poslali kod tetke u Toronto, vratila sam se bukvalno sa stotinu ploca…
Sa nekoliko izuzetaka, domaću muzičku ponudu nikad nisam volela, pa mi je sasvim logično bilo da mi engleski jezik ide uz englesko muzičko nasleđe.
Kada je reč o pesmama u kojima sam koautor, spontano su mi padale na pamet reči upravo na engleskom, a kada sam pokušala da ih, iz komercijalno-umetničkih razloga, prepevam na srpski, uvek mi je zvučalo nekako sakato…Zapravo, veliki sam poštovalac stare narodne muzike, kao i šlagera, kada mi srpski  jedino ima smisla. Ne mogu a da ne priznam da ima izvestan broj mojih kolega I koleginica ‘zabavnjaka’ koji to umeju lepo da izvedu.
Što se inostrane karijere tiče, ona bi dobro došla kada razmišljam o tome kako je Srbija zaista malo tržište za bilo šta, a posebno za muziku kojom se bavim. Ako mi bude došla – dobrodošla, ako ne, to sigurno nije razlog zašto pevam na engleskom. Za sada se samo vodim unutarnjim osećajem. Možda grešim…

Nema te na Beogradskom Jazz festivalu? Nisi zainteresovana da se pojaviš ili organizator-urednik Voja Pantić nema sluha za dobar jazz vokal?

Voja Pantić je pokazao da ima sluha za razna džez stremljenja prilikom izbora i organizovanja ovog festivala. On je veoma upoznat sa time da je moj pomenuti album pred izlaskom, ali, obzirom da ja već imam zakazan concert na Kolarcu za 11. decembar 2010., onda nije logično da me sa istim programom ima i na Beogradskom džez festivalu koji se održava sada. Jednostavno, koncert o kome govorim se više uklapa u termin izlaska albuma, koji je predviđen za pred Novu godinu. Takođe, Voja Pantić mi je predložio termin za nastup u trenutku promovisanja albuma u okviru scene Kulturnog centra Beograda. i još se nadam da će odjek ovog albuma uspeti da ‘dobaci’ do Beogradskog džez festivala naredne godine, ali, možda već budem u nekom drugom projektu - videćemo…

Tvoje mišljenje o današnjoj muzičkoj sceni.

Ne znam da li se pitanje odnosilo na domaću ili svetsku muzičku scenu, ali ja bih upravo da napravim osvrt na potonju u odnosu na našu…Naime, čini mi se da je globalno gledano napredovanje tehnologije u nesrazmeri sa napredovanjem umetnosti (što kroz istoriju nikada nije bio slučaj). Tako je i muzika više ‘tehnička’ negoli umetnička. Ali, ni to mi ne smeta, već mislim da se treba prilagoditi tokovima i uživati u njihovim prednostima. Ne želim da ostarim plašeći se da koristim nove sprave.
Ono što je zabrinjavajuće u komercijalnoj muzici za mase, je upravo ‘Grand’ kultura, koju mislimo da samo mi posedujemo. Dovoljno je da bacimo pogled na većinu današnjih svetskih, a samim tim i naših spotova i da se prisetimo da je do pre neku deceniju takva ikonografija pripadala isključivo porno kulturi.
U Srbiji je isto tako - jedina razlika je u tome što je ona izrazito malo tržište, pa onda procenat koji se bavi umetničkom i kulturnom muzikom (mislim i na one koji se bave i na one koji je konzumiraju), izgleda kao da ne može da opstane.

U svemu tome, poslednjih godina, srpski mediji, sponzori i kompanije, koje bi mogle da budu MECENE, rukovode se parolom: ‘Dajemo ono što narod traži’, a istina je sasvim suprotna i ona glasi: NAROD TRAŽI ONO ŠTO MU SE DAJE! Tako smo u začaranom krugu

Dragan Petrović
Jazz pianist and composer
Urbana Srbija Copyright © 2010